Stari Rock Majstori su više od benda – oni su čuvari jednog bezbrižnog vremena i neuništivog duha. Zlatnih šezdesetih bili su naš prozor u svet – jugoslovenski pandan Bitlsima i Stonsima. Devojke su ludele za njima, a mladići su ih imitirali, divili im se i zavideli. Njihove biografije dostojne su holivudskih scenarija, pa i ne čudi što su o njima na našim prostorima napisane knjige, nebrojeni novinski članci, diplomski radovi i doktorske disertacije.
Oni su “Crni biseri”, “Zlatni dečaci”, “Siluete”, “Elipse”, “Iskre”, “Lutalice” – ujedinjeni u nameri da svim generacijama koje utisak o zlatnim šezdesetim grade naknadno i posredno priušte muzički ugođaj kojeg se ne bi postidele ni najveće evropske i svetske pozornice.
Nakon fantastične serije od tri koncerta kojima su u godini za nama izazvali pravu euforiju domaće publike i pokazali svu neuništivost duha koji je nekada vladao prestonicom, Stari Rock Majstori ponovo su se nečujno povukli u studio na inicijativu Milutina Trninića – advokata po vokaciji, ali muzičara u duši:
“Negde u septembru prošle godine, neposredno pošto sam se vratio sa odmora, saleteo me je Mrav (Zoran Simovski) pričom da moram da odem i vidim novi kafić koji je otvoren u bivšoj zgradi Doma omladine Vračara, nekadašnjoj popularnoj “Euridici”. Poslušao sam ga.
Danima sam u glavi premotavao sećanja o šezdesetim i zdanju u kome se sada nalazi kafić. Sa nevericom sam se mirio sa sudbinom koja je redom zadesila “Nolit”, zgradu Jugoslovenske knjige, kultni restoran „Sunce“ i odlagao neminovni susret sa davnom prošlošću.
Šta je to bila “Euridika”?
Zahvaljujući Borku Kaclu, gitaristi „Zlatnih dečaka“, sa nepunih petnaest godina prvi put sam ušao u čuveno zdanje u Molerovoj 33. Dom omladine Vračara nalazio se u bivšoj porodičnoj stambenoj zgradi u čijem su dvorištu svirali najpopularniji orkestri Beograda i bivše Jugoslavije, održavale se filmske večeri i igrale pozorišne predstave tadašnjeg „DADOV“- a.
Dom omladine „Euridika“ vodili su divni, preduzimljivi ljudi, čija su shvatanja bila daleko naprednija i liberalnija od shvatanja ljudi koji su činili tadašnju strukturu vlasti i koji su ih na ta mesta doveli. Zahvaljujući njima, „Euridika“ je tih šezdesetih godina bila žarište kulturnog stvaralaštva mladih Beograđana. Iz „DADOV“-a su ponikli Svetlana Bojković, Predrag Ejdus, Branko Cvejić. Iz „Euridike“ je u svet otišao Leo Martin, da bi koju godinu kasnije u Nemačkoj postao velika zvezda sa hitom „Please, Let Me Stay“. Tu sam prvi put čuo „Zlatne dečake“, „Crne bisere“, „Plamenih pet“ i „Sanjalice“.
Redovan gost bio je i veliki Nikola Karaklajić koji se nesebično trudio da svakom mladom i perspektivnom sastavu pruži šansu da ima svoj prvi radijski snimak. Zahvaljujući Vladanu Krasiću i Buci Mitroviću, u „Euridici“ smo imali priliku da se jednom nedeljno upoznajemo sa najnovijim svetskim hitovima.
Iz „Euridike“ se širila najnovija svetska moda. Sa osmehom se i danas setim čuvenog Lokija koji se na jednoj igranci pojavio u sakou nalik na onom koji su tada nosili članovi grupe „Procol Harum“, a koji je umesto uobičajene crne imao bordo postavu.
Danas je teško opisati kakav je to bio modni šok za tadašnji Beograd.
U „Euridici“ nikada nije bilo nikakvih skandala – ni onih vezanih za rukovođenje ovom institucijom, niti onih vezanih za ljude koji su njeno dvorište punili čitavu deceniju. „Euridika“ je bila i ostala kulturni i zabavni fenomen kakav se u Beogradu više nikada nije ponovio.
Zajedno sa svojim sećanjima posle nekoliko dana prošao sam kroz kapije zgrade u Molerovoj 33. Pokušao sam, žmureći, da prepoznam muziku koja je dopirala iz dvorišta i bojažljivo krenuo napred. No, tamo su sada sedeli neki novi klinci. Stajao sam nekoliko minuta, okrenuo se i otišao nazad u svoj svet. Shvatio sam da je „Euridika“ za nas koji je pamtimo kao mesto u kome smo proveli najlepše trenutke života zauvek nestala.
U tom trenutku moji prijatelji i ja privodili smo kraju našu – kako će se ispostaviti, prvu – CD kompilaciju simbolično nazvanu „Otrgnuto od zaborava“. Zahvaljujući Dušku Kovačeviću, promociju smo održali u Zvezdara teatru – još jednom od nekadašnjih hramova omladine sa kultnom salom Simonida i jednom od prvih punktova beogradskog rokenrola.
Tri koncerta, tri sale ispunjene do poslednjeg mesta, mnogo suza, osmeha, emocija…
Na trenutak mi se učinilo da se sve završilo tog 8. marta 2015. godine kada smo nastupili, činilo se, poslednji put. Gorčina koju sam osetio zbog gubitka gradskih hramova zabave i kulture nije mi davala mira i pred leto iste godine opet sam okupio Stare Rock Majstore sa jednim jedinim pitanjem: „Hoćemo ponovo“?
Nisam dugo čekao odgovor, ako sam ga uopšte čekao. Svi su bili oduševljeni idejom i ubrzo smo se bacili na posao koji nam je već jednom doneo toliko zabave i radosti.
Snimili smo drugu kompilaciju koja nije mogla da se zove nikako drugačije od „Euridika ponovo radi“!
Tranzicija u kojoj se već predugo gušimo mogla je da nam uzme zgrade, mogla je da pokuša da nam nametne neke nove vrednosti, ali ono što smo poneli iz „Euridike“ – duh građanskog Beograda – nije mogla da ubije u nama.
Većina onih koji su nas tog marta slušali u Zvezdara teatru ima odraslu decu i unuke. Trudili smo se da duh tog vremena i nekadašnjeg Beograda prenesemo i generacijama koje utisak o zlatnim šezdesetim grade naknadno i posredno. Kompilacije koje smo snimili su naš skromni doprinos tom poduhvatu.
„Euridika“ radi u nama koji smo je stvarali, a siguran sam da će proraditi i u Vama. Želim Vam da uživate u materijalu koji smo snimili. Ako nakon toga osetite i potrebu da svoje emocije podelite sa još nekim, sav ovaj trud će imati smisao. Mi ćemo biti presrećni, a Vi ćete biti krivac ako se kroz godinu dana pojavimo sa novom pričom.”
Izvođači na koncertu “Stari Rock Majstori – Euridika ponovo radi!”:
- Novak Nova Dragović (bas)
- Jovan Lole Savić (vokal)
- Dragan Dadi Stojanović (gitare, vokal, udaraljke)
- Slobodan Boca Samardžija (bas)
- Branislav Bane Zarin (klavijature)
- Aleksandar Aca Stojić (bas, gitare, vokal)
- Predrag Duda Lukić (klavijature)
- Bojan Drndić (gitara)
- Vladimir Džet Janković (bas, vokal)
- Dušan Dule Kilibarda (bas, gitare, saksofon, truba, vokal)
- Božidar Lari Plesničar (gitare, vokal)
- Zoran Mrav Simovski (bubnjevi)
- Zorica Janković (vokal)
- Radivoje Rade Radivojevć (klavijature)
- Feđa Trgo (gitare)
- Dragomir Raka Rakić (bubnjevi)
- Branko Kosar (klavijature)
- Ivan Vanča Mladenović (vokal)
- Dragoslev Kici Jovanović (bas)
- Milutin Trne Trninić (udaraljke i vokal)
- Branislav Gruja Grujić (bubnjevi)
- Jugoslav Vlahović (prim)
- Đorđe Uzelac (klavijature, vokal)
- Jovan Maljoković (saksofon, vokal)
- Zoran Živanović Hose (vokal)